Antonov An-225 Mriya – “nijedno drugo ime nema veću težinu”
An-225 Mriya, najveći avion na svijetu
Svake godine stotine ljudi putuju svijetom samo da bi vidjeli jedan određeni avion. Ovo nije neka eksperimentalna letilica ili čak fensi stelt lovac pete generacije. Radi se o avionu Antonov An-225 Mriya – najvećem na svijetu i jedinom takve vrste.
I sva ta gomila “planespottera” je razumljiva. Mriya je transportni avion s teretom koji se najbolje opisuje kao “atipičan”, uključujući džinovske turbine, cijele željezničke lokomotive ili gotova jela…za cijelu vojsku! Zbog toga je logično što takav avion, uz probne letove, ima samo nekoliko letova godišnje.
Zašto bi iko napravio džinovski avion? Kratak odgovor bi bio samo jedna riječ: Rakete.
Polijetanje Antonov An-225, izvor:Antonov
Kako je sve počelo…
Početkom 1980-ih, Sovjetski Savez je imao problem – njegove rakete su bile prevelike.
Kao odgovor na američki spejs šatl program, Moskva je svoje svemirske snove stavila na ramena novog spejs šatla Buran i super rakete Energia. Ipak, usled njihovih ogromnih dimenzija nisu mogle biti transportovane do kosmodroma Bajkonur u današnjem Kazahstanu, hiljadama milja daleko od najbliže morske luke.
Sovjetski lideri su razmatrali svaki mogući način transporta, uključujući prevelike autoputeve, pa čak i povećanu željeznicu. Realne opcije su brzo sužene na vazdušni transport, ali nijedan postojeći sovjetski avion nije imao ni približno dovoljno kapaciteta da nosi tako veliki teret. Potpuno novi helikopter Mi-26 mogao je da podigne do 26 tona, ali tokom jednog probnog leta, mala turbulencija izazvala je zamahe koji su nagoveštavali da će klatno simuliranog tereta moći da napravi problem, zbog čega ova varijanta nije bila vredna rizika.
Umjesto toga, sovjetski inženjeri su prvo razmotrili da daju posao transporta Burana avionu An-124 Ruslan, koji je prvi poletio 1982.godine. Početne studije u Konstruktorskom birou Antonov u Kijevu brzo su pokazale da bi rastavljanje i ponovno sastsavljanje spejs šatl Buran i komponente njegove rakete poremetilo protok vazduha oko džinovskog vertikalnog stabilizatora aviona. Da bi se problem riješio, predloženo je proširenje od sedam metara u ionako ogroman trup Ruslana ali – ni to ne bi bilo dovoljno pa se došlo na ideju da se razmotri konstrukcija još većeg aviona. Tako je rođena ideja o nastanku transportnog aviona koji bi nosio do 225 tona unutrašnjeg tereta, zbog čega je i dobio naziv An-225. Pored unutrašnjeg tereta ovaj džinovski transporter bi mogao potpuno opremljen spejs šatl Buran, težak nešto više od 100 tona, da preveze na leđima ovog aviona.
Nacrt i konstrukcija
Godine 1985. Antonov je dobio zvaničnu narudžbu od sovjetskog Ministarstva odbrane da razvije An-225. Petr Balabuev bio je zadužen za projekat, a Anatolij Vovnjanko je bio menadžer razvoja aviona.
Balabujev je dao Vovnjanku stroge instrukcije da riješenje bude što približnije Ruslanu — ali to nije bilo lako. Najradikalnijim potezom, središnji dio Ruslanovog krila je redizajniran da primi tri motora, umjesto dva. Novi avion je takođe izgubio ulaz za teret na krmi kako bi mu dao veću strukturnu čvrstoću. Broj sklopova stajnih trapa na bočnim stranama trupa povećan je sa 10 na 14, a tri zadnja reda točkova su bila upravljiva tako da je divovski avion mogao da skrene na pisti.
Programu An-225 je dato samo dvije godine da se završi, ali je trajalo dvostruko duže. Dobijeni avion – koji je dostigao 640 tona kada je natovaren – bio je toliki da Antonov nije imao odgovarajući hangar za njega, pa je avion morao da bude postavljen dijagonalno u halu za konačnu montažu. Sve njegove glavne komponente morale su biti isporučene direktno na gradilište u pravo vrijeme jer nije bilo magacinskog prostora za njihovo skladištenje.
Za zvanično predstavljanje 30. novembra 1988.godine, stručnjaci su morali da podmažu podove kako bi rotirali avion duž središnje linije hale za montažu. I pored toga, avion je virio iz hangara na početku ceremonije.
Za svoj prvi javni nastup, An-225 je dobio naziv „ Mrija“, što na ukrajinskom znači „ san“. Bio je to prvi put da je sovjetski avion dobio ukrajinsko ime, što odražava tekuću liberalizaciju sovjetskog društva pod vođom Mihailom Gorbačovim. Gorbačov i njegova supruga Raisa došli su da lično vide veličanstvenu mašinu.
“Mrija” je sa aerodroma Gostomel u blizini Kijeva prvi put poletjela 21.decembra 1988.godine. Pilot koji je imao čast da ovu grdosiju podigne u nebo je bio Aleksandar Galunenko koji je imao čak 110 svjetskih rekorda tokom svojih ranih probnih letova.
Misija i zadaci
Prvobitna misija An-225 bila je da na leđima preveze šatl Buran i njegovu super raketu Energia iz njihovih proizvodnih fabrika u Rusiji i Ukrajini do svemirske luke Bajkonur u Kazahstanu. Mriya bi takođe prevozila šatl Buran ako bi sletio na jednu od rezervnih pista SSSR-a. Zbog svog ogromnog kapaciteta, An-225 bi bio jedini način da se orbiter vrati na Bajkonur u jednom komadu.
Nažalost, avion je završen prekasno. Orbiter Buran izveo je svoj prvi, i posljednji, let jedva mjesec dana prije nego što je Mriya poletjela u nebo, a sovjetska vojska je izgubila interesovanje za skupi projekat Energia-Buran.
Bez obzira na to, najveći avion na svetu stigao je na kosmodrom Bajkonur 13. maja 1989. godine i napravio probnu vožnju sa orbiterom Buran na leđima. Zatim je prevezao sovjetski šatl na Paris Air Show u Le Bourgetu, gdje zadivljeni gledaoci nisu mogli ni zamisliti da je ova impresivna pojava zapravo labudova pjesma za šatl Buran i početak Mrijinog odlaska u penziju.
Kako se SSSR raspao 1991.godine, a postsovjetska vazduhoplovna industrija borila za opstanak, predložene su različite egzotične (i otkačene) upotrebe za An-225. Jedna ideja je uključivala pretvaranje Mrije u putnički avion na tri sprata, zajedno sa privatnim spavaćim sobama, tržnim centrima i kazinom. Postojao je i plan koji je podrazumijevao varijantu An-225 sa dva trupa i 18 motora, ali koncept nikada nije otišao dalje od crteža.
Tri godine nakon svog prvog leta, An-225 je došao u posjetu SAD-u u misiji preuzimanja humanitarne pomoći za žrtve černobilske katastrofe. Nažalost, let je bio praćen potencijalno fatalnim tehničkim problemima i brzo je prizemljen zbog čega je ubrzo djelomično iskorišćen za djelove.
Ipak, to nije bio kraj sovjetskog „sna“. Konstruktorski biro Antonov oživio je An-225, preoblikujući ga u komercijalni nosač prevelikog tereta. Kompanija je takođe reklamirala planove za završetak drugog An-225, čiji kostur skuplja prašinu već tri decenije u radnji za sklapanje u blizini Kijeva (ali malo je nade da će An-225 ikada imati brata ili sestru).
Utovar tereta u An-225 Mriya, izvor: Antonov Airlines
Kada govorimo o obavljanju zadataka An-225, moramo pomenuti septembar 2001.godine. Tada je Mriya prevezao 5 tenkova T-72 ukupne težine 253,8 tona. Tokom ovog leta komandir Oleksandr Halunenko i njegova posada postavili su 124 svjetska i 214 nacionalnih rekorda uključujući i: 253,8 tona nosivosti podignuto na visinu od 10.075 metara; uz težinu ovog tereta (253,8t) na ruti od 1000km postignuta je brzina od 763m/h. Jedan od inženjera-konstruktora ovog aviona je tada naglasio da je ovaj let izveden tokom tople sezone kada niko ne pokušava da obori rekorde nosivosti. Ipak, ovaj avion je i to uspio…
Čak i 31 godinu kasnije, An-225 i dalje obara rekorde. Ovaj avion se pokazao korisnim u tekućoj borbi protiv COVID-19. Dana 13. aprila 2020. godine, stari sovjetski avion isporučio je 100 tona sanitetskog materijala u Varšavu što je nezvanično proglašeno za najveći vazdušni teretni transport po obimu u istoriji.
Od aprila 2019.godine ovaj avion i zvanično više nije najveći na svijetu. Krivac za to je ogromna letjelica Stratolaunch, ali to je već neka druga priča…
Za fotografije u tekstu dugujemo zahvalnost: mark steven i kompaniji Antonov Airlines
Postoji obala gdje more je čisto
DALEKA OBALA